Category Archives: Događaji

Carpethian – Felicia Hodoroabă-Simion

Бартcелона Galerija

24.04. – 06.05.2017.
Izložba fotografija Feličije Simijon pod nazivom Carpethian izražava zabrinutnost o održavanju tradicije u modernom društvu izlaganjem načina na koji se tradicionalni ćilimi koriste u Rumuniji, matična zemlja umetnice. Izložba se fokusira na tepisima rođaka Feličije Simijon koji žive u ruralnim sredinama iz Oltenije. U interakciji sa zajednicom udaljenih sela koja još uvek nije potpuno asimilirana savremenim urbanizmom, mogu se još uvek naći relikvije nekih tradicija iz prošlosti. Međutim, izgleda da ništa ne može izbeći uticaj savremenosti i upravo ovi oblici promenjene tradicije postaju predmet istrage Felicije u evoluciji tradicija. Još od prvih ručno tkanih tepiha u Jermeniji i Persiji, oni su dobili brojne uloge, praktične ili simbolične. Od termičke izolacije za šatore nomadskih plemena, adaptacije za bogomolje i molitve, do simbola statusa bogatstva i prestiža, ili jednostavno lepe ukrasne predmete. Sa svojim najrazličitijim namenama i adaptacijama, tepih je uvek bio deo svakodnevnog života u mnogim nacionalnim zajednicama. Trenutno, uloga tepiha je ograničena na onu dekorativnu i on predstavlja običan predmet u prodavnicama za dizajna enterijera. Masovna mašinska proizvodnja u fabrikama čini da lična ljudska strana nestane u proizvodnji modernih tepiha, a zanat i umetnost njihove ručne izrade postaje prošlost. Posedovanje ručno tkanog tepiha je postao fetišistička vrednost u civilizovanim zapadnim društvima, čak problematično, jer njihovi vlasnici nisu svesni bogate istorije tog predmeta i njiegovog mesta u kulturi. Specifični za Rumuniju, tepisi iz Oltenije obično imaju cvetni dezen i davani su u miraz prilikom sklapanje braka. Ovi tepisi su imali simboličnu vrednost, predstavljali su društveni status porodice, a neki od ovih tepiha su posebno tkani za odeđene porodice i sadržali naznake i motive dizajna koja su izrazila imučno stanje, zanimanje i porodičnu istoriju. Posedovati takav predmet bila je privilegija i prestiž, i zbog prestiža takvog predmeta, ljudi su ih izlagali u pojedinim delovima kuće, obično na zidu da bi istakli na taj način imučnost ili da bi ovekovečili njihov izgled, uradeći svoje portrete ispred njih. Slikama koje su snimljene u selima Plenica, Čiokanešti i Novaći, Simion dokumentuje istorijiu ćilima njenih rođaka, koristeći narodni način portretizacije iz Rumunije prošlog veka. Postavljajući svoje subjekte ispred ćilima koji su sačuvali u svojim domovima, umetnik stvara vizuelnu jukstapoziciju između moderne odeće i tradicionalne ćilime. S druge strane, preokreće taj kontrast u autoportretu gde je prikazana u tradicionalnoj narodnoj nošnji iz Oltenije ispred jednog modernog tepiha koji su njeni roditelji kupili pre samo nekoliko godina u jednoj modernoj prodavnici nameštaja. Ćilimi koji se pojavljuju u porodičnim portretima kupljeni su da bi označili novi početak, useljenje u novi stan, pad komunizma ili pripreme za nečiji brak, verovatno reminiscencija prošlog vremena kada se davalo miraz. Razlozi posedovanja takvih tepiha su prebačeni u oblasti materijalizma a ćilimi njene porodice postepeno su se promenili, od tradicionalnih rumunskih do masovnih reprodukcija, turskih ili orijentalnih, manje vrednim.

Portreti predstavljeni od strane umetnice Simijon pružaju pogled u seoskim savremenim domovima Rumunije i izražavaju nostalgiju za bogatom i slikovitom prošlošću, ali njegovo istraživanje postavlja ozbiljna pitanja o mestu tradicije u 21. veku Prekidom tradicionalne proizvodnje i nabavke rumunskih tepiha, šta bi se izgubilo za istoriju kulture? U eri u kojoj su tepisi izloženi u ekstremnim suprotnostima, u prodavnicama suvenira ili u etnografskim muzejima, obe lokacije sa jakim turističkim značajem, kako će rumunsko stanovišto čuvati tradiciju čiji sastavni deo su i ovih tepisi u uslovima neprekidnog prilagođavanja na ovo stanje materijalizma? Gledajući slike koje prikazuju uspomenu na lepotu i lični integritet, postavlja se pitanje da li je ovaj materijalizam korak kulture ka napretku ili greška napuštanja prošlosti.

Morski pejzaži – Martin Breindl i Wolfang Muller

Galerija Pro3or

24.april – 02.maj 2017

Fotografije Volfganga Milnera su narazličitije morske panorame koje prepoznajemo sa brojnih  fotografija sa letovanja. Horizont deli fotografiju tačno na sredini. Miler uzima informacije o bojama koje su „upisane“ u svakoj slici i izračunava srednju vrednost tonalnih vrednosti kako neba tako i mora. Ovim vrednostima on „preslikava“ originalni motiv monohromnim površinama, gurajući ga na ivice fotografije gde on služi samo kao „paspartu“ za jednu novu formu interpretacije istog segmenta realnosti.

Martin Brajndl u svom ciklusu Die Sehnsucht nach dem Meer (konkretna verzija) opisuje potpuno iste motive kao i Milner, gotovo doslovno. Reči NEBO i MORE koje stoje jedna iznad druge imaginarna linija horizonta deli na pola i iznova ih konstruiše. Korak po korak, Brajndl konkretizuje ovu demontažu, u kojoj koristi istu metodu na agregatnim stanjima i spektralnoj percepciji, koja se gotovo istovremeno ispoljava kao odraz u ogledalu. Milerovi i Brajndlovi radovi u suštini su eseji. Dijalog između fotografija poigrava se sa granicoom između fotografije i grafike. Ono što su za Milnera brojni prizori mora, za Brajndla su jezičke varijacije. Obe perspektive su sistematizovane i šablonizovane, ukazujući na pogled na svet na koji sve više utiču percepcije mašina, industrijskih standarda i normi.

Čekanje – Aleksandra Leković

Galerija RTS

20. april – 02.maj 2017.

Fotografije iz prihvatilišta za beskućnike u Beogradu beleže vreme i prostor u kom štićenici različitog životnog doba, psihičkog i fizičkog stanja, čekaju nešto. Da budu smešteni u dom za stare, da dođe vreme za ručak, kafu, cigaretu… da odu dalje. Životni tok, kakav uobičajeno poznajemo, ovde ne postoji, jer ovi ljudi nisu deo sistema. Kao vizija, lebde u prostoru fotografije, nemarni/nesvesni posmatračkog oka kamere koje potvrđuje njihovo odsustvo iz  sistema vrednosti oko njih.

Na tragu svetlosti – Foto savez Srbije

Galerija 73

20.aprila – 2.maj 2017.

NA TRAGU SVETLOSTI je tradicionalna izložba Foto saveza Srbije nagrađenih fotografija iz prethodne godine. Svečano otvaranje ove 11-te po redu izložbe je zakazano za četvrtak 20. aprila od 19 časova u Galeriji '73 (Požeška 83a, Banovo Brdo). Izložba će biti otvorena do 2. maja 2017. godine.
Beogradski mesec fotografije, Galerija 73 i Foto savez Srbije uspešno nastavljaju saradnju u vidu organizovanja prolećne, tradicionalne izložbe fotografija „Na tragu svetlosti“. Izložbom fotografija „Na tragu svetlosti“ Foto savez Srbije prezentuje najnovija ostvarenja svojih najuspešnijih autora, u vidu godišnje smotre, pre svega, amaterskog fotografskog stvaralaštva radi afirmacije fotografije i njenih autora. Selektovane su sve fotografije koje su tokom prethodne 2016. godine nagrađivane na izložbama najvišeg ranga u zemlji i inostranstvu. Ovom prilikom digitalna zbirka savremenih radova FSS proširena je za nove radova od oko 50 autora.
Za izložbu „Na tragu svetlosti“ slobodno se može reći da je to izložba nad izložbama u Srbiji. Zato što je tu reč o predstavljanju najboljih fotografija isto toliko fotografa iz Srbije koji su osvojili zlatne, srebrne i broznane medalje na najznačajnijim domaćim foto konkursima prvog ranga, kao i na međunarodnim izložbama širom sveta, a pre svega pod patronatom FIAP-a (Međunarodne organizacije umetničkih fotografa). Ovogodišnji kvalitetni katalog, kao i prethodnih godina, ima će  spisak svih radova i reprodukciju po jednog rada od zastupljenog autora. Za izlaganje u Galeriji 73 takođe je predviđeno da svaki autor bude zastupljen sa po jednim radom, sa namerom da se publici na najbolji način prezentuju savremena ostvarenja članova FSS. Izložene fotografije su kvalitetno izrađene i adekvatno opremljene za postavku, kao što je bilo i prethodnih godina od kada se u prolećnom terminu u Galeriji 73 predstavljaju nagrađeni radovi članova Foto saveza Srbije.

Izložbe „Na tragu svetlosti“ održavaju se od 2007. godine i ovogodišnja je JEDANESTA u nizu.

Genius Loci – Milica Nikolić

Kula Gardoš

19. – 29.aprila 2017.

Izložba fotografija i instalacije – Genius Loci, nastala je kao rezultat proučavanja kombinacije analogne fotografije, digitalnog printa i reciklaže. Analogni printovi kolor fotografija okružuju multimedijalnu instalaciju načinjenu od recikliranog papira, fotografije i raznih organskih odpadaka nađenih na obali Dunava, kao sto su suvo granje, lišće, perje, bambus. Tehnikom ručno recikliranog novinskog papira, razne misli, stavovi, informacije odštampane u njima su istopljne i samlevene u pulpu kojoj je unešena čista iskonska ideja – seme. Papir sa semenjem je sa jasnom namerom okarakterisan motivom preminule ptice tokom zime. Time se odaje počast svim tim divnim bićima koja su živela i žive u staništima vekovima unazad još iz doba Skordisaca koji su među prvim narodima naselili donje obale Dunava. Skrivene bele paperjaste konture ptice, na centralnoj instalaciji izložbe, iz koje buja život zasejanih biljaka podunavskog predela predstavljaju bardo ili među- stanje smrti i ponovnog rođenja po drevnom tibetanskom verovanju. Ovaj pojam ne mora nužno da bude shvaćen kao spiritualan već kao period blokada prouzrokovane ne samo negativnim već i meditativnim stanjem duha. Taj duboki mir je tražen u šumi i kanalima Velikog ratnog ostrva, obalama Dunava i uskim sokacima Zemuna čiji kadrovi okružuju tu zaleđenu ali probuđenu dušu
životinje kao njeni zaštitinici tokom njenog preobržavanja. Duhovni zaštitnici mesta, Genius Loci (lat.), danas više definisana kao karakteristična atmosfera prostora je sakrivena u motivima na fotografijama koji ostalja slobodu posmatraču da ih oseti, poštuje i pronađe na tim mestima. Sam čin zalivanja fotografije u instalaciji i vreme pre početka klijanja samih biljaka predstavlja fazu drugog bardo-a i vremena kada se usnulo semenje budi kao iz lucidnog sna, sa svesnom namerom ka svom postanju. Nakon putovanja njihovih energija, iz fotografije niču klice, probijaju se kroz štampane slojeve pulpe razgrađujući sliku kraja, tj zamrznute ptice. Svi smo pozvani da učestvujemo u tom procesu bilo posmatrajući ili podstičući kruženje čiste energije zalivanjem izdanaka dok tragamo za
nekim svojim genius-ima.

Edvard Munk je u svojoj svesci “Drvo znanja u dobru i u zlu” naveo: “Iz mog trulog tela cveće će nići – i ja cu u njima biti – večnost.”

Milica Nikolić

The Good Wife – Deyan Clement

Galerija umetničkog centra Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković

19. april – 13.maja 2017.

 

The good wife, je obuhvatan, multimedijalni projekat započet 2015. godine serijom auto-portreta uz
pomoć kojih autor preispituje ulogu koja se priželjkuje za ženu u savremenom društvu, gde ovo ’savremeno’ postoji mnogo više kao lingvistička zavesa, iza koje svakodnevno posmatramo potpuno
suprotne predstave i nakane partrijarhata da očuva svoje položaje i dominaciju. Ironičnim pristupom autor koristeći svoje telo i rekvizite, performativno obesmišljava ideje o ’dobroj ženi’, poigravajući se sa učestalim stereotipima, od onih najklasičnijih, dobra majka ili hrišćanka, do popravljačice cveća i kraljice kuhinje. Clement svoje junakinje lišava identiteta, one su statične, zaleđene i ’pristojno upakovane’ skulpture, savršeni ukrasi za vaš dom. Ovo pitanje moglo bi se generalizovati do te mere da nas suoči sa još shizofrenijim, zašto je loše loše a dobro dobro, i kakvim se kriterijumima dolazi do te polarizacije. Ili ako žena ima pravo na izbor, zašto nema pravo na sopstveni izbor, i sl. Kako pronaći balans u nepomirljivim pozicijama, one koje mi je društvo dodelilo i one koju sam sama
izabrala, dakako je pitanje koje se provlači u nastavku projekta, gde se akcenat premešta fotografijom u predložene stvarnosti određene žene i poziva nas da postanemo saučesnici u njenim realnostima ’gledajući njenim očima’.

Retradicionalizacija je sve češća pojava i u mnogo većim i razvijenijim kulturama od one u kojoj mi živimo, ali ono što je zagonetno za Clementa, jeste primetan fenomen mitologizacije i izmaštavanja
tradicija kada se retradicionalizacija prodaje kao politika; u mejnstrim medijima slušamo žene koje se bore protiv žena zahvaljujući kojima su dobile pravo da se bore na mejnstrim medijima protiv bilo čega; čest sukob onoga što se lobira i načina na koji lobista živi; užasavajuća statistika koja svake godine beleži obaranje prethodnog rekorda u nasilju nad ženama, od psihološkog do nasilja sa smrtnim ishodom; sve to su pokretači ovog projekta i otuda izbor ironije kao najvažnijeg oružja za otpor. Za autora je najvažnije stvoriti filosofski zadatak, ne povod za debatovanje ili građenje – nadograđivanje stava, per se, već povod da mislimo, da se pitamo, da analiziramo i sebe i svet oko sebe kroz ovu umetničku ideju.