Category Archives: Najave

Novi Talenti 2018 – Finalisti

Naš žiri je završio prvi krug selekcije u okviru konkursa New Talents, i odabrao 10 finalista/kinja.
Zahvaljujemo se svim učesnicima/ama u konkursu; iako smo ove godine primili manji broj prijava, njihov kvalitet je bio izuzetno dobar.

88 prijava, sa učešćem 55% žena i 45% muškaraca. 25% prijava su iz Srbije, 10% iz Italije, i oko 5% iz SAD-a, Brazila, Poljske i Španije. Ukupno, 30 različitih zemalja.

U sledećem javljanju ćemo najaviti imena troje pobednika, ali ne i redosled odabira. Njihovi radovi će biti predstavljeni na izložbi kojom ćemo otvoriti Festival 29. marta 2018, u 19.00, u UK Parobrod.

Spisak imena 10 finalista/-kinja, po abecednom redu:

  • Adam Żądło
  • Dominik Wojciechowski
  • Emily Garthwaite
  • George Selley
  • Jošt Franko
  • Julia Gat
  • Miljan Vuletic
  • Nanna Heitmann
  • Natalia Poniatowska
  • Pedro Moreno

Čestitamo svim učesnicima/-ama i hvala vam što verujete u naš Festival.

Transeurope Photo

Sa ponosom najavljujemo saradnju sa Transeurope Photo! Tokom Beogradskog meseca fotografije, 10. aprila, u Domu Omladine, Christine Ollier, istoričarka umetnosti i nezavisna kustoskinja, kao i stručnjakinja za savremenu fotografiju, će voditi radionicu na temu razvoja fotografskog projekta, od samog nastajanja do finalne produkcije. Prijavljivanje je obavezno, a broj mesta ograničen!

http://transeuropephoto.eu/activities/concept-production-photographic-work/

BIF- Beogradski Irski Festival

Mart…..Sveti Patrik, zeleno, Irski festival! Ove godine, imamo zadovoljstvo da sarađujemo sa Beogradskim irskim festivalom kroz učešće u nekoliko fotografskih događaja koje će biti deo Festivala. Poziv za prijave će uskoro biti otvoren……proverite link i prijavite se za učešće!

http://www.irishfest.rs/wp-content/uploads/2018/02/BIF-foto-konkurs-Granice-i-Periferije.pdf

Carpethian – Felicia Hodoroabă-Simion

Бартcелона Galerija

24.04. – 06.05.2017.
Izložba fotografija Feličije Simijon pod nazivom Carpethian izražava zabrinutnost o održavanju tradicije u modernom društvu izlaganjem načina na koji se tradicionalni ćilimi koriste u Rumuniji, matična zemlja umetnice. Izložba se fokusira na tepisima rođaka Feličije Simijon koji žive u ruralnim sredinama iz Oltenije. U interakciji sa zajednicom udaljenih sela koja još uvek nije potpuno asimilirana savremenim urbanizmom, mogu se još uvek naći relikvije nekih tradicija iz prošlosti. Međutim, izgleda da ništa ne može izbeći uticaj savremenosti i upravo ovi oblici promenjene tradicije postaju predmet istrage Felicije u evoluciji tradicija. Još od prvih ručno tkanih tepiha u Jermeniji i Persiji, oni su dobili brojne uloge, praktične ili simbolične. Od termičke izolacije za šatore nomadskih plemena, adaptacije za bogomolje i molitve, do simbola statusa bogatstva i prestiža, ili jednostavno lepe ukrasne predmete. Sa svojim najrazličitijim namenama i adaptacijama, tepih je uvek bio deo svakodnevnog života u mnogim nacionalnim zajednicama. Trenutno, uloga tepiha je ograničena na onu dekorativnu i on predstavlja običan predmet u prodavnicama za dizajna enterijera. Masovna mašinska proizvodnja u fabrikama čini da lična ljudska strana nestane u proizvodnji modernih tepiha, a zanat i umetnost njihove ručne izrade postaje prošlost. Posedovanje ručno tkanog tepiha je postao fetišistička vrednost u civilizovanim zapadnim društvima, čak problematično, jer njihovi vlasnici nisu svesni bogate istorije tog predmeta i njiegovog mesta u kulturi. Specifični za Rumuniju, tepisi iz Oltenije obično imaju cvetni dezen i davani su u miraz prilikom sklapanje braka. Ovi tepisi su imali simboličnu vrednost, predstavljali su društveni status porodice, a neki od ovih tepiha su posebno tkani za odeđene porodice i sadržali naznake i motive dizajna koja su izrazila imučno stanje, zanimanje i porodičnu istoriju. Posedovati takav predmet bila je privilegija i prestiž, i zbog prestiža takvog predmeta, ljudi su ih izlagali u pojedinim delovima kuće, obično na zidu da bi istakli na taj način imučnost ili da bi ovekovečili njihov izgled, uradeći svoje portrete ispred njih. Slikama koje su snimljene u selima Plenica, Čiokanešti i Novaći, Simion dokumentuje istorijiu ćilima njenih rođaka, koristeći narodni način portretizacije iz Rumunije prošlog veka. Postavljajući svoje subjekte ispred ćilima koji su sačuvali u svojim domovima, umetnik stvara vizuelnu jukstapoziciju između moderne odeće i tradicionalne ćilime. S druge strane, preokreće taj kontrast u autoportretu gde je prikazana u tradicionalnoj narodnoj nošnji iz Oltenije ispred jednog modernog tepiha koji su njeni roditelji kupili pre samo nekoliko godina u jednoj modernoj prodavnici nameštaja. Ćilimi koji se pojavljuju u porodičnim portretima kupljeni su da bi označili novi početak, useljenje u novi stan, pad komunizma ili pripreme za nečiji brak, verovatno reminiscencija prošlog vremena kada se davalo miraz. Razlozi posedovanja takvih tepiha su prebačeni u oblasti materijalizma a ćilimi njene porodice postepeno su se promenili, od tradicionalnih rumunskih do masovnih reprodukcija, turskih ili orijentalnih, manje vrednim.

Portreti predstavljeni od strane umetnice Simijon pružaju pogled u seoskim savremenim domovima Rumunije i izražavaju nostalgiju za bogatom i slikovitom prošlošću, ali njegovo istraživanje postavlja ozbiljna pitanja o mestu tradicije u 21. veku Prekidom tradicionalne proizvodnje i nabavke rumunskih tepiha, šta bi se izgubilo za istoriju kulture? U eri u kojoj su tepisi izloženi u ekstremnim suprotnostima, u prodavnicama suvenira ili u etnografskim muzejima, obe lokacije sa jakim turističkim značajem, kako će rumunsko stanovišto čuvati tradiciju čiji sastavni deo su i ovih tepisi u uslovima neprekidnog prilagođavanja na ovo stanje materijalizma? Gledajući slike koje prikazuju uspomenu na lepotu i lični integritet, postavlja se pitanje da li je ovaj materijalizam korak kulture ka napretku ili greška napuštanja prošlosti.

Morski pejzaži – Martin Breindl i Wolfang Muller

Galerija Pro3or

24.april – 02.maj 2017

Fotografije Volfganga Milnera su narazličitije morske panorame koje prepoznajemo sa brojnih  fotografija sa letovanja. Horizont deli fotografiju tačno na sredini. Miler uzima informacije o bojama koje su „upisane“ u svakoj slici i izračunava srednju vrednost tonalnih vrednosti kako neba tako i mora. Ovim vrednostima on „preslikava“ originalni motiv monohromnim površinama, gurajući ga na ivice fotografije gde on služi samo kao „paspartu“ za jednu novu formu interpretacije istog segmenta realnosti.

Martin Brajndl u svom ciklusu Die Sehnsucht nach dem Meer (konkretna verzija) opisuje potpuno iste motive kao i Milner, gotovo doslovno. Reči NEBO i MORE koje stoje jedna iznad druge imaginarna linija horizonta deli na pola i iznova ih konstruiše. Korak po korak, Brajndl konkretizuje ovu demontažu, u kojoj koristi istu metodu na agregatnim stanjima i spektralnoj percepciji, koja se gotovo istovremeno ispoljava kao odraz u ogledalu. Milerovi i Brajndlovi radovi u suštini su eseji. Dijalog između fotografija poigrava se sa granicoom između fotografije i grafike. Ono što su za Milnera brojni prizori mora, za Brajndla su jezičke varijacije. Obe perspektive su sistematizovane i šablonizovane, ukazujući na pogled na svet na koji sve više utiču percepcije mašina, industrijskih standarda i normi.

Čekanje – Aleksandra Leković

Galerija RTS

20. april – 02.maj 2017.

Fotografije iz prihvatilišta za beskućnike u Beogradu beleže vreme i prostor u kom štićenici različitog životnog doba, psihičkog i fizičkog stanja, čekaju nešto. Da budu smešteni u dom za stare, da dođe vreme za ručak, kafu, cigaretu… da odu dalje. Životni tok, kakav uobičajeno poznajemo, ovde ne postoji, jer ovi ljudi nisu deo sistema. Kao vizija, lebde u prostoru fotografije, nemarni/nesvesni posmatračkog oka kamere koje potvrđuje njihovo odsustvo iz  sistema vrednosti oko njih.