Carpethian – Felicia Hodoroabă-Simion

Бартcелона Galerija

24.04. – 06.05.2017.
Izložba fotografija Feličije Simijon pod nazivom Carpethian izražava zabrinutnost o održavanju tradicije u modernom društvu izlaganjem načina na koji se tradicionalni ćilimi koriste u Rumuniji, matična zemlja umetnice. Izložba se fokusira na tepisima rođaka Feličije Simijon koji žive u ruralnim sredinama iz Oltenije. U interakciji sa zajednicom udaljenih sela koja još uvek nije potpuno asimilirana savremenim urbanizmom, mogu se još uvek naći relikvije nekih tradicija iz prošlosti. Međutim, izgleda da ništa ne može izbeći uticaj savremenosti i upravo ovi oblici promenjene tradicije postaju predmet istrage Felicije u evoluciji tradicija. Još od prvih ručno tkanih tepiha u Jermeniji i Persiji, oni su dobili brojne uloge, praktične ili simbolične. Od termičke izolacije za šatore nomadskih plemena, adaptacije za bogomolje i molitve, do simbola statusa bogatstva i prestiža, ili jednostavno lepe ukrasne predmete. Sa svojim najrazličitijim namenama i adaptacijama, tepih je uvek bio deo svakodnevnog života u mnogim nacionalnim zajednicama. Trenutno, uloga tepiha je ograničena na onu dekorativnu i on predstavlja običan predmet u prodavnicama za dizajna enterijera. Masovna mašinska proizvodnja u fabrikama čini da lična ljudska strana nestane u proizvodnji modernih tepiha, a zanat i umetnost njihove ručne izrade postaje prošlost. Posedovanje ručno tkanog tepiha je postao fetišistička vrednost u civilizovanim zapadnim društvima, čak problematično, jer njihovi vlasnici nisu svesni bogate istorije tog predmeta i njiegovog mesta u kulturi. Specifični za Rumuniju, tepisi iz Oltenije obično imaju cvetni dezen i davani su u miraz prilikom sklapanje braka. Ovi tepisi su imali simboličnu vrednost, predstavljali su društveni status porodice, a neki od ovih tepiha su posebno tkani za odeđene porodice i sadržali naznake i motive dizajna koja su izrazila imučno stanje, zanimanje i porodičnu istoriju. Posedovati takav predmet bila je privilegija i prestiž, i zbog prestiža takvog predmeta, ljudi su ih izlagali u pojedinim delovima kuće, obično na zidu da bi istakli na taj način imučnost ili da bi ovekovečili njihov izgled, uradeći svoje portrete ispred njih. Slikama koje su snimljene u selima Plenica, Čiokanešti i Novaći, Simion dokumentuje istorijiu ćilima njenih rođaka, koristeći narodni način portretizacije iz Rumunije prošlog veka. Postavljajući svoje subjekte ispred ćilima koji su sačuvali u svojim domovima, umetnik stvara vizuelnu jukstapoziciju između moderne odeće i tradicionalne ćilime. S druge strane, preokreće taj kontrast u autoportretu gde je prikazana u tradicionalnoj narodnoj nošnji iz Oltenije ispred jednog modernog tepiha koji su njeni roditelji kupili pre samo nekoliko godina u jednoj modernoj prodavnici nameštaja. Ćilimi koji se pojavljuju u porodičnim portretima kupljeni su da bi označili novi početak, useljenje u novi stan, pad komunizma ili pripreme za nečiji brak, verovatno reminiscencija prošlog vremena kada se davalo miraz. Razlozi posedovanja takvih tepiha su prebačeni u oblasti materijalizma a ćilimi njene porodice postepeno su se promenili, od tradicionalnih rumunskih do masovnih reprodukcija, turskih ili orijentalnih, manje vrednim.

Portreti predstavljeni od strane umetnice Simijon pružaju pogled u seoskim savremenim domovima Rumunije i izražavaju nostalgiju za bogatom i slikovitom prošlošću, ali njegovo istraživanje postavlja ozbiljna pitanja o mestu tradicije u 21. veku Prekidom tradicionalne proizvodnje i nabavke rumunskih tepiha, šta bi se izgubilo za istoriju kulture? U eri u kojoj su tepisi izloženi u ekstremnim suprotnostima, u prodavnicama suvenira ili u etnografskim muzejima, obe lokacije sa jakim turističkim značajem, kako će rumunsko stanovišto čuvati tradiciju čiji sastavni deo su i ovih tepisi u uslovima neprekidnog prilagođavanja na ovo stanje materijalizma? Gledajući slike koje prikazuju uspomenu na lepotu i lični integritet, postavlja se pitanje da li je ovaj materijalizam korak kulture ka napretku ili greška napuštanja prošlosti.

Share

Morski pejzaži – Martin Breindl i Wolfang Muller

Galerija Pro3or

24.april – 02.maj 2017

Fotografije Volfganga Milnera su narazličitije morske panorame koje prepoznajemo sa brojnih  fotografija sa letovanja. Horizont deli fotografiju tačno na sredini. Miler uzima informacije o bojama koje su „upisane“ u svakoj slici i izračunava srednju vrednost tonalnih vrednosti kako neba tako i mora. Ovim vrednostima on „preslikava“ originalni motiv monohromnim površinama, gurajući ga na ivice fotografije gde on služi samo kao „paspartu“ za jednu novu formu interpretacije istog segmenta realnosti.

Martin Brajndl u svom ciklusu Die Sehnsucht nach dem Meer (konkretna verzija) opisuje potpuno iste motive kao i Milner, gotovo doslovno. Reči NEBO i MORE koje stoje jedna iznad druge imaginarna linija horizonta deli na pola i iznova ih konstruiše. Korak po korak, Brajndl konkretizuje ovu demontažu, u kojoj koristi istu metodu na agregatnim stanjima i spektralnoj percepciji, koja se gotovo istovremeno ispoljava kao odraz u ogledalu. Milerovi i Brajndlovi radovi u suštini su eseji. Dijalog između fotografija poigrava se sa granicoom između fotografije i grafike. Ono što su za Milnera brojni prizori mora, za Brajndla su jezičke varijacije. Obe perspektive su sistematizovane i šablonizovane, ukazujući na pogled na svet na koji sve više utiču percepcije mašina, industrijskih standarda i normi.

Share

Čekanje – Aleksandra Leković

Galerija RTS

20. april – 02.maj 2017.

Fotografije iz prihvatilišta za beskućnike u Beogradu beleže vreme i prostor u kom štićenici različitog životnog doba, psihičkog i fizičkog stanja, čekaju nešto. Da budu smešteni u dom za stare, da dođe vreme za ručak, kafu, cigaretu… da odu dalje. Životni tok, kakav uobičajeno poznajemo, ovde ne postoji, jer ovi ljudi nisu deo sistema. Kao vizija, lebde u prostoru fotografije, nemarni/nesvesni posmatračkog oka kamere koje potvrđuje njihovo odsustvo iz  sistema vrednosti oko njih.

Share

Na tragu svetlosti – Foto savez Srbije

Galerija 73

20.aprila – 2.maj 2017.

NA TRAGU SVETLOSTI je tradicionalna izložba Foto saveza Srbije nagrađenih fotografija iz prethodne godine. Svečano otvaranje ove 11-te po redu izložbe je zakazano za četvrtak 20. aprila od 19 časova u Galeriji '73 (Požeška 83a, Banovo Brdo). Izložba će biti otvorena do 2. maja 2017. godine.
Beogradski mesec fotografije, Galerija 73 i Foto savez Srbije uspešno nastavljaju saradnju u vidu organizovanja prolećne, tradicionalne izložbe fotografija „Na tragu svetlosti“. Izložbom fotografija „Na tragu svetlosti“ Foto savez Srbije prezentuje najnovija ostvarenja svojih najuspešnijih autora, u vidu godišnje smotre, pre svega, amaterskog fotografskog stvaralaštva radi afirmacije fotografije i njenih autora. Selektovane su sve fotografije koje su tokom prethodne 2016. godine nagrađivane na izložbama najvišeg ranga u zemlji i inostranstvu. Ovom prilikom digitalna zbirka savremenih radova FSS proširena je za nove radova od oko 50 autora.
Za izložbu „Na tragu svetlosti“ slobodno se može reći da je to izložba nad izložbama u Srbiji. Zato što je tu reč o predstavljanju najboljih fotografija isto toliko fotografa iz Srbije koji su osvojili zlatne, srebrne i broznane medalje na najznačajnijim domaćim foto konkursima prvog ranga, kao i na međunarodnim izložbama širom sveta, a pre svega pod patronatom FIAP-a (Međunarodne organizacije umetničkih fotografa). Ovogodišnji kvalitetni katalog, kao i prethodnih godina, ima će  spisak svih radova i reprodukciju po jednog rada od zastupljenog autora. Za izlaganje u Galeriji 73 takođe je predviđeno da svaki autor bude zastupljen sa po jednim radom, sa namerom da se publici na najbolji način prezentuju savremena ostvarenja članova FSS. Izložene fotografije su kvalitetno izrađene i adekvatno opremljene za postavku, kao što je bilo i prethodnih godina od kada se u prolećnom terminu u Galeriji 73 predstavljaju nagrađeni radovi članova Foto saveza Srbije.

Izložbe „Na tragu svetlosti“ održavaju se od 2007. godine i ovogodišnja je JEDANESTA u nizu.

Share