Danas, 17. aprila 2018. godine u 18h, svečano otvaranje izložbe umetničke fotografije ruskog fotografa Ilmara „Tradicije Slovena“, Ruski dom, Kraljice Natalije 33

Ova Izložba je prezentacija prve faze projekta „Serbia’s CraftBeat“ čiji je cilj promovisanje kulturne baštine starih zanata kao i njihovo očuvanje.

Projekat pod nazivom „Serbia’s CraftBeat“/“Puls srpskih zanata“, čiji su autori fotograf Ilmar i novinarka Victoria Martynova, iscrtava novu mapu ove balkanske zemlje. Probaj Srbiju, okusi Srbiju, kupi najoriginalnije suvenire – i definitivno ćeš se zaljubiti. Jedino treba da skreneš sa utabane staze, staze dobro-poznate turistima, i da potražiš skrivena mesta na kojima se pletu džemperi, peku se pite, a keramika se pravi upravo onako kao što je rađeno i pre nekoliko vekova. Ljubomoran prema tradiciji zanata, Ilmar isključivo koristi film za svoje fotografije, dok je Victoria razgovarala sa lokalnim stanovništvom kako bi dobili što ličnije iskustvo i utiske, te na taj način ovu mapu učinili istinski živom i interaktivnom.

Projekat se sastoji od niza publikacije koje opisuju različite gradove i zanate širom Srbije.

Victoria Martynova:
Novinarka Victoria Martynova piše za Cosmopolitan, Men’s Health, FHM i druge etablirane časopise, a radi i sa brojnim televizijskim kućama. Victoria je završila Master studije međunarodnih odnosa, a već više od 15 godina izučava kulturna i geografska obeležja Srbije. Idejna je kreatorka projekta Lica Beograda, i napisala je većinu tekstova koji se nalaze na web stranici projekta. Više hiljada ljudi svakodnevno čita njezine blog postove o životu na Balkanu putem društvenih medija i različitih web stranica.

Danas, 17. aprila 2018. godine u 11h, otvaranje izložbe pobednika međunarodnog takimičenja „Novi Talenti“ iz prethodne tri godine, EU info centar, Kralja Milana 7

U okviru međunarodnog festivala fotografije „Belgrade Photo Month“, tri godine zaredom je organizovan foto konkurs i međunarodno takmičenje za mlade fotografe pod nazivom „Novi Talenti“.

Cilj konkursa je davanje podrške i promovisanje mladih umetnika i fotografa, i omogućavanje njihove buduće saradnje sa lokalnim i nacionalnim institucijama, kao i sa evropskim i svetskim festivalima fotografije.

Festival „Belgrade Photo Month“, zajedno sa EU info centrom, je prepoznao vrednost u podršci mladim fotografima kao vid kulturnog nasleđa i ovim putem želi da otvori put mladim fotografima da predstave svoja ostvarenja na međunarodnoj fotografskoj sceni.

17. aprila u EU info centru u 11 časova biće otvorena izložba u okviru koje će biti predstavljeni pobednički radovi međunarodnog takimičenja „Novi Talenti“ iz prethodne tri godine:

2016:
Allison Morris
Jakub Ochnio
Teodora Ivkov

2018:
Adam Żądło
Miljan Vuletić
Nanna Heitmann

euinfo.rs • europa.rs
#EuropeForCulture • #EvropaZaKulturu
Događaj finansijski podržavaju Delegacija Evropske unije u Republici Srbiji i EU info centar.

Večeras, 16. aprila 2018. godine u 19h, otvaranje izložbe fotografija „Landnemar“ – Álvaro Sánchez-Montañés-a, Dom Omladine Beograda, Makedonska 22

Rođen u Madridu 1973. godine, gde je završio studije.
Izlagao je u Madridu, Barseloni, Sevilji, Bilbau, Londonu, Meksiko Sitiju, Njujorku…
Dobitnik je značajnih nagrada iz oblasti fotografije, kao što su: Epson Photography Award 2009, International Photo Award 2009, Descubrimientos PhotoEspaña 2010, Fundación AENA 2012, i prva nagrada za fotografiju Fundació Vila Casas 2018.
Radovi mu se nalaze u mnogobrojnim publikacijama kao i u mnogim privatnim kolekcijama.
Živi i radi u Barseloni.

Kao da spavaš… I sanjaš jedan san…
Uvek isti… Godinama…
Jedno ostrvo, novo iskustvo, poznati osećaj…
Daleko je to mesto.
Deluje idealno da pobegneš od svega, da nestaneš.
I da se pronađeš.

Lagano ti se uvuče pod kožu i postane život, koji zavoliš.

Landnemar su retka naselja, usamljene kuće, beskrajni pusti putevi, usamljene prodavnice, znakovi koji nikuda ne vode…
Estetika zapuštenog. Minimalistička sela za minimalističke pejzaže.

Landnemar je zima i jara. Zemlja leda i zemlja vulkana, snega i lave. Beskonačne ravnice, smrznuti pejzaži, nepregledne pustinje, zaleđeni putevi. Priroda koja daje ali i uzima, ona koja odbija da nas uništi.

Landnemar je mir. More tišine. Harmonija čoveka i prirode.
Predaja kao jedini način da se živi u skladu sa sobom, sa prirodom.

Landnemar su prvi doseljenici… Retki stanovnici. Stolećima kasnije ostrvo bez ljudi.

Landnemar je Island.

Landnemar je jedinstveno putovanje Alvara Sančeza Montanjesa.

Kustos: Ana Šćepanović

Večeras 4. aprila 2018. godine u 19h, otvaranje izložbe „(de)konstrukcija“ studenata Digitalnih umetnosti, Fakulteta za medije i komunikacije, u galeriji „Kvaka 22“, Ruzveltova 39

Izložba (DE)KONSTRUKCIJA predstavlja odabrane fotografske i video radove studenata i studentkinja svih godina sa Fakulteta za medije i komunikacije, departmana Digitalne umetnosti. Unutar problemskog okvira (DE)KONSTRUKCIJA oni istražuju nepravilnosti okruženja, njegove binarnosti, nedoslednosti, odstupanja, razlike, nelogičnosti, sastavljaju i rastavljaju arhitekturu, odnose, jezik, vreme, prostor i sam medij fotografije. Od postojećih elemenata, konstruišu i dekonstruišu sistem kao beskrajni broj varijabli od kojih ni jedna nije prava ni pogrešna.

Izložbu organizuju studentkinje FMK Digitalne umetnosti : Jana Ljubičić, Viktorija Jovanović, Jana Bjelica, Milica Lazarov i Ana Đapić.

Učesnici izložbe su: Aleksandra Nestorov, Aleksandra Pešić, Ana Đapić, Irena Canić, Ivana Miljković, Jana Ljubičić, Jovana Marković, Hana Piščević, Katarina Marković, Kristina Tica, Luka Bezuha, Marko Božić, Marko Granić, Milena Milutinović, Milica Josimović, Milica Lukić, Miodrag Mrkšić, Nikola Hajduković, Nikolina Škundrić, Sofija Ivanović, Stefan Isaković, Tamara Tasić, Viktorija Jovanović.

Vizualni identitet: Jana Bjelica

U subotu, 14. aprila 2018. godine u 19h, izložba fotografija Aleksandra Pfićera pod nazivom „Muzička razglednica“, Železnički Muzej u Beogradu, Nemanjina 6

Aleksandar Pfićer, rođen je 1980. godine. Godine 2005. diplomirao fotografiju na Akademie für Bildende Künste IVAS Minhen, istureno odeljenje u Beogradu, u klasi profesora Nikole Radoševića i stekao zvanje diplomirani majstor fotografije. Član je Udruženja samostalnih umetnika i diplomiranih majstora fotografije USUF Srbije i Udruženja umetnika Železnica Srbije iz Beograda. Imao je 10 samostalnih i učestvovao na više od 100 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Nagrađivan je 7 puta. Živi i radi u Beogradu.

U subotu, 14. aprila 2018. godine u 19h, izložba fotografija Katarine Ristić pod nazivom „Vozovi i ljudi“, Železnički Muzej u Beogradu, Nemanjina 6

Katarina Ristić, fotograf amater, treću godinu za redom učestvuje na festivalu Beogradski mesec fotografije sa jasnom željom da da svoj skroman doprinos razvoju fotografije u Srbiji i da fotografiju približi lokalnom stanovništvu kroz njenu popularizaciju i prisutnost. Katarina je učestvovala na preko sto kolektivnih izložbi a ovo je njena peta samostalna izložba fotografija kojom će pokušati da iskaže svoje viđenje ljudi povezanih sa železnicom i vozovima…

Dodjite danas, 14. aprila 2018. godine u 17h, na otvaranje izložbe fotografija „Ja sam Rohindža“ Mohammada Rakibul Hasana, galerija Božidarac, Radoslava Grujića 3

Prema Deklaraciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, „Svako ima pravo na život“. Rohindže su narod koji govori Indo-arijski jezikom, i već vekovima živi u državi Rakhine u Mijanmaru. Vlada Mijanmara ih nikada zvanično nije prizala kao manjinsku etničku grupu, sa ostalih osam nacionalnih autohtonih grupa, što – po mom mišljenju – predstavlja oštro kršenje ljudskih prava. Oni tu žive kao narod bez države, narod kome su uskraćena prava i koji je na stalnom udaru različitih vidova diskriminacije od strane ostalih pripadnika većinskih grupa i religija. Procenjuje se da je oko milion Rohindža izbeglica brodovima, pešice ili drugim prevoznim sredstvima ušlo u Bangladeš, dolazeći iz različitih delova Mijanmara, rizikujući sopstvene živote i svu svoju imovinu.
Humanost bi, bez obzira na sve, trebala biti na prvom mestu. Ne bismo trebali verovati u granice i podele između nacionalnosti ili rasa. Svi smo ljudska bića i svi smo na ovom svetu samo na kratko vreme. Uvek treba razmišljati šire i verovati u jednakost i pravdu za sve. Samo takva unutrašnja osećanja mogu da nas primoraju da postanemo dobra ljudska bića koja se brinu jedni za druge.

Ja sam Rohindža

Rohindže su manjinska muslimanska etnička grupa koja već vekovima živi u Mijanmaru. Međutim, usled rasizma i brojnih drugih društveno-političkih pitanja pokrenutih od strane većinske grupe u Mijanmaru, postali su žrtva samo-kategorizacije kao potomaka Bengali grupe, čija je poslednja migracija iz Mijanmara u Bangladeš otpočela u avgustu 2017[1]. Njihova vlastita država, koja im je uskratila etnička prava, ih ne ubraja među ostale 135 etničke grupe, jer ih Vlada Mijanmara smatra izbeglicama iz Bangladeša. Više od milion članova Rohindža zajednice je nekad živelo u Mijanmaru, i predstavljaju najprogonjeniji narod na svetu, dok ih je poslednji egzodus učinio još ranjivijim.

Nije uopšte bilo jednostavno za osveštenog fotografa da sluša priče i fotografiše, kako bi proizveo estetski najbolji umetnički komad. Pre je izgledalo kao dokumentovanje užasa istine. Više puta sam odlazio u lokalne bolnice da posetim žrtve koje su stigle u Bangladesh sa povredama koje im je nanela myanmarska vojska tokom njihovog bekstva. Dobitnica Nobelove nagrade za mir, Aung San Suu Kyi, možda nije ni pomislila da se pobuni protiv vojnih generala zbog materijalnog životnog zadovoljstva, ali velike mogućnosti su rezervisane za vlasnika i stvaraoca svega u ovom svetu i samog univerzuma, i On može da donese pravdu jednom i za svagda, pre nego što bude kasno za nedužna ljudska bića.

Autor Mohammad Rakibul Hasan
Prevod Mirjana Kosic

Danas, 13. aprila 2018. godine u 19h, pozivamo sve ljubitelja street-fotografije u Zoom Art Cafe, Dobračina 76, na otvaranje izložbe ruske fotografkinje Olge Titove „Veće od života“

„Ulična fotografija je složena, interesantna, iznenadna i nepredvidiva. Svaki put idem da fotografišem, apsolutno ne znajući kakvo će iznenađenje mi spremiti „ulica“.

Ponekad oko mene se odvija pravi teatar apsurda, ljudi umeju da zadive i iznenade. Ili obične gradske krivine odjednom zadivljuju neobičnim kombinacijama boja i svetlosti.

U nekom deliću sekunde, okolnosti se iznenada spleću u idealnu slagalicu, tada stižem da pritisnem dugme, a već u sledećem trenutku sve se raspalo i više se nikada neće ponoviti. Ipak ostaje momentalni otisak tog trenutka, i to su – fotografije. Možda će se učiniti da su za trunčicu „življe od života“, jer se u tom trenutku slučajno dodiruju dve apsolutno paralelne realnosti – iznenadna ulična scena i raspoloženje, unutrašnje stanje fotografa. Ovakav „koktel“ ponekad daje najnepredvidivije i iznenadne rezultate.“

Olga Titova

Na izložbi takođe biće predstavljena knjiga „Pride“, koja se već našla na finalnim listama svetskih takmičenja:

– Fuam Dummy Book Awards (Istanbul), 2017
– VienaPhotoBookAward, 2017
– PhotoBookFest (Moskva), 2017

U petak, 13. aprila 2018. godine u 18h, u prisustvu umetnika i kustosa izložbe, pozivamo vas na otvaranje izložbe fotografija „Samo uspomena“ Matea Đirola, Italijanski institut za kulturu u Beogradu, Kneza Miloša 56

Mateo Đirola istražuje mutaciju fotografije u vremenu zasićenom slikama i oblikovanom društvenim mrežama. Tokom njegove prve izložbe u Beogradu, umetnik poziva publiku da putuje kroz vreme i prostor, od nastanka fotografije do njene savremene upotrebe, razotkrivajući socijalnu i antropološku revoluciju prouzrokovanu ovim medijumom. Minimalističkim intervencijama i poetičnom razigranošću jedinstvenom za Đirolu, izložba nudi „Samo uspomenu“ vremena kada je fotografija još uvek bila neistražena teritorija i kada nadrealnost nije preuzela stvarnost.

Kustos izložbe je Julia Rajačić.

Od danas, 12. aprila 2018. godine, možete zakazati grupnu posetu (porukom na info@belgradephotomonth.org) izložbi fotografija „Ceux du Monde“ Yann Laubscher-a, u rezidenciji ambasadora Švajcarske, Andre Nikolica 30, Senjak, Beograd

Fotograf Yann Laubscher 2010. godine po prvi put odlazi u Sibir u Republici Tuva (Rusija). Od tada se svake godine vraća divljini ove zemlje; odnosno, u regije Sibir, Kamčatku i Ural. Povezujući portrete, krajolike i objekte bez jasnih hronoloških ili geografskih oznaka, njegovo prethodno delo Poziv predstavlja uranjanje u korake grubog i neizvesnog života, koji je ispunjen slobodnim dostojanstvom.

Na svom putovanju je otkrio izolovanu dolinu do koje se dolazi prelaskom preko reke Ka-Khem (Mala Yenisei reka), gde nekih 1000 ljudi žive potpuno izolovani iz ovog sveta. Svake godine, celih osam meseci, ova dolina je odsečena snegom i zaleđenom rekom. Šest godina nakon svoje prve ekspedicije, fotograf odlučuje da se vrati, ovog puta u sred zime, i da prepešači 100 kilometara duž zaleđene reke, sve do poslednje porodice koja živi najuzvodnije, i koja je, samim time, i najizolovanija.

Nakon nekoliko beskrajno dugih dana hodanja, borbe sa promrzlinama i sa zamkama reke Ka-Khem, fotograf i njegov prevodilac su otkrili, ušuškane u samom srcu doline, isposnike koji žive u osami u jednostavnim kolibama. U svom svakodnevnom životu, u kojem se mešaju vreme za molitvu, čitanje, rad u bašti, brigu za stoku, uzgajanje, lov i pecanje, uspostavljen je određeni vid krajnjeg asketizma. Život u isposništvu znači spas.

Prošlost ovih pravoslavnih starozavetnih porodica koje su se pre više od 100 godina naselile u ovoj dolini, deo je bega koji je vezan za veliki crkveni raskol iz 1653. godine. Suprostavljajući se caru, odbijajući svaku silu i negirajući vladajuće zakone, zvanične dokumente i običaje tog “veka”, bili su primorani da se sakriju u najnepristupačnijim uglovima tajge i da žive u potpunoj izolaciji od sveta. Oslobođeni života u svetu prepunom izazova, grehova i prezira prema Bogu, spašavaju svoja tela i duše. Njihove svakodnevne aktivnosti, odeća, hrana, navike, njihov jezik, ikone, običaji, stare rukopisne knjige i legende: sve je sačuvano u ovoj dolini prošlosti, zahvaljujući velikoj udaljenosti i nepristupačnosti, uprkos tome što sa strancima razmenjuju osnovne namirnice i benzin za ribu i krzno.

Ovakvu bliskost sa prirodom, koja je istovremeno i bogata i okrutna, podržava njihova – gotovo mahnita – vera, koja im pomaže da prežive i istraju u svemu što im sudbina stavi na put. Štaviše, nasilni događaji iz prošlog veka samo jačaju ove pustinjake u njihovom viđenju grešnoga sveta.

Yann Laubscher uzima ulogu uključenog posmatrača, koji je smešten unutar, kao i izvan subjekta. Za njega bi upiranje objektiva foto-aparata na njih bio čin izdaje. Iskušenje pred kojim nije poklekao, onoj fotografiji koja je suštinski suprotna duhu poverljivosti koje skrivanje u šumi podrazumeva. Ka-Khem, tajga, sneg, led i izbe čine fotografija koje su stvorene da rekreiraju fotografovo putovanje kroz neprijateljsko okruženje, sa zaleđenom rekom kao niti koja vodi pripovedanje.

Fotografije koje je zabeležio lebde u ambivalentnosti koja je povezana sa sve većim trgovanjem sa svetom. U istom pokretu, one su podjednako prisutne i odsutne u svetu, fizički su zaustavljene otpornom i gotovo animalnom lepotom svog načina života, ali u kom intrinzički deluje neki vid odricanja, napuštanja. Ne tražeći pojednostavljenje niti se povinujući logici, fotograf strukturiše jezik, a ne stil. Vizija slike snimljena izdaleka ili izbliza: svakom od njegovih slika prvenstveno upravlja njena vlastita tačka ravnoteže.

Uz podršku ambasade Švajcarske u Beogradu