Vesti

Dodjite danas, 14. aprila 2018. godine u 17h, na otvaranje izložbe fotografija “Ja sam Rohindža” Mohammada Rakibul Hasana, galerija Božidarac, Radoslava Grujića 3

Prema Deklaraciji Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima, „Svako ima pravo na život“. Rohindže su narod koji govori Indo-arijski jezikom, i već vekovima živi u državi Rakhine u Mijanmaru. Vlada Mijanmara ih nikada zvanično nije prizala kao manjinsku etničku grupu, sa ostalih osam nacionalnih autohtonih grupa, što – po mom mišljenju – predstavlja oštro kršenje ljudskih prava. Oni tu žive kao narod bez države, narod kome su uskraćena prava i koji je na stalnom udaru različitih vidova diskriminacije od strane ostalih pripadnika većinskih grupa i religija. Procenjuje se da je oko milion Rohindža izbeglica brodovima, pešice ili drugim prevoznim sredstvima ušlo u Bangladeš, dolazeći iz različitih delova Mijanmara, rizikujući sopstvene živote i svu svoju imovinu.
Humanost bi, bez obzira na sve, trebala biti na prvom mestu. Ne bismo trebali verovati u granice i podele između nacionalnosti ili rasa. Svi smo ljudska bića i svi smo na ovom svetu samo na kratko vreme. Uvek treba razmišljati šire i verovati u jednakost i pravdu za sve. Samo takva unutrašnja osećanja mogu da nas primoraju da postanemo dobra ljudska bića koja se brinu jedni za druge.

Ja sam Rohindža

Rohindže su manjinska muslimanska etnička grupa koja već vekovima živi u Mijanmaru. Međutim, usled rasizma i brojnih drugih društveno-političkih pitanja pokrenutih od strane većinske grupe u Mijanmaru, postali su žrtva samo-kategorizacije kao potomaka Bengali grupe, čija je poslednja migracija iz Mijanmara u Bangladeš otpočela u avgustu 2017[1]. Njihova vlastita država, koja im je uskratila etnička prava, ih ne ubraja među ostale 135 etničke grupe, jer ih Vlada Mijanmara smatra izbeglicama iz Bangladeša. Više od milion članova Rohindža zajednice je nekad živelo u Mijanmaru, i predstavljaju najprogonjeniji narod na svetu, dok ih je poslednji egzodus učinio još ranjivijim.

Nije uopšte bilo jednostavno za osveštenog fotografa da sluša priče i fotografiše, kako bi proizveo estetski najbolji umetnički komad. Pre je izgledalo kao dokumentovanje užasa istine. Više puta sam odlazio u lokalne bolnice da posetim žrtve koje su stigle u Bangladesh sa povredama koje im je nanela myanmarska vojska tokom njihovog bekstva. Dobitnica Nobelove nagrade za mir, Aung San Suu Kyi, možda nije ni pomislila da se pobuni protiv vojnih generala zbog materijalnog životnog zadovoljstva, ali velike mogućnosti su rezervisane za vlasnika i stvaraoca svega u ovom svetu i samog univerzuma, i On može da donese pravdu jednom i za svagda, pre nego što bude kasno za nedužna ljudska bića.

Autor Mohammad Rakibul Hasan
Prevod Mirjana Kosic

Danas, 13. aprila 2018. godine u 19h, pozivamo sve ljubitelja street-fotografije u Zoom Art Cafe, Dobračina 76, na otvaranje izložbe ruske fotografkinje Olge Titove “Veće od života”

“Ulična fotografija je složena, interesantna, iznenadna i nepredvidiva. Svaki put idem da fotografišem, apsolutno ne znajući kakvo će iznenađenje mi spremiti “ulica”.

Ponekad oko mene se odvija pravi teatar apsurda, ljudi umeju da zadive i iznenade. Ili obične gradske krivine odjednom zadivljuju neobičnim kombinacijama boja i svetlosti.

U nekom deliću sekunde, okolnosti se iznenada spleću u idealnu slagalicu, tada stižem da pritisnem dugme, a već u sledećem trenutku sve se raspalo i više se nikada neće ponoviti. Ipak ostaje momentalni otisak tog trenutka, i to su – fotografije. Možda će se učiniti da su za trunčicu “življe od života”, jer se u tom trenutku slučajno dodiruju dve apsolutno paralelne realnosti – iznenadna ulična scena i raspoloženje, unutrašnje stanje fotografa. Ovakav “koktel” ponekad daje najnepredvidivije i iznenadne rezultate.”

Olga Titova

Na izložbi takođe biće predstavljena knjiga “Pride”, koja se već našla na finalnim listama svetskih takmičenja:

– Fuam Dummy Book Awards (Istanbul), 2017
– VienaPhotoBookAward, 2017
– PhotoBookFest (Moskva), 2017

U petak, 13. aprila 2018. godine u 18h, u prisustvu umetnika i kustosa izložbe, pozivamo vas na otvaranje izložbe fotografija “Samo uspomena” Matea Đirola, Italijanski institut za kulturu u Beogradu, Kneza Miloša 56

Mateo Đirola istražuje mutaciju fotografije u vremenu zasićenom slikama i oblikovanom društvenim mrežama. Tokom njegove prve izložbe u Beogradu, umetnik poziva publiku da putuje kroz vreme i prostor, od nastanka fotografije do njene savremene upotrebe, razotkrivajući socijalnu i antropološku revoluciju prouzrokovanu ovim medijumom. Minimalističkim intervencijama i poetičnom razigranošću jedinstvenom za Đirolu, izložba nudi “Samo uspomenu” vremena kada je fotografija još uvek bila neistražena teritorija i kada nadrealnost nije preuzela stvarnost.

Kustos izložbe je Julia Rajačić.

Od danas, 12. aprila 2018. godine, možete zakazati grupnu posetu (porukom na info@belgradephotomonth.org) izložbi fotografija “Ceux du Monde” Yann Laubscher-a, u rezidenciji ambasadora Švajcarske, Andre Nikolica 30, Senjak, Beograd

Fotograf Yann Laubscher 2010. godine po prvi put odlazi u Sibir u Republici Tuva (Rusija). Od tada se svake godine vraća divljini ove zemlje; odnosno, u regije Sibir, Kamčatku i Ural. Povezujući portrete, krajolike i objekte bez jasnih hronoloških ili geografskih oznaka, njegovo prethodno delo Poziv predstavlja uranjanje u korake grubog i neizvesnog života, koji je ispunjen slobodnim dostojanstvom.

Na svom putovanju je otkrio izolovanu dolinu do koje se dolazi prelaskom preko reke Ka-Khem (Mala Yenisei reka), gde nekih 1000 ljudi žive potpuno izolovani iz ovog sveta. Svake godine, celih osam meseci, ova dolina je odsečena snegom i zaleđenom rekom. Šest godina nakon svoje prve ekspedicije, fotograf odlučuje da se vrati, ovog puta u sred zime, i da prepešači 100 kilometara duž zaleđene reke, sve do poslednje porodice koja živi najuzvodnije, i koja je, samim time, i najizolovanija.

Nakon nekoliko beskrajno dugih dana hodanja, borbe sa promrzlinama i sa zamkama reke Ka-Khem, fotograf i njegov prevodilac su otkrili, ušuškane u samom srcu doline, isposnike koji žive u osami u jednostavnim kolibama. U svom svakodnevnom životu, u kojem se mešaju vreme za molitvu, čitanje, rad u bašti, brigu za stoku, uzgajanje, lov i pecanje, uspostavljen je određeni vid krajnjeg asketizma. Život u isposništvu znači spas.

Prošlost ovih pravoslavnih starozavetnih porodica koje su se pre više od 100 godina naselile u ovoj dolini, deo je bega koji je vezan za veliki crkveni raskol iz 1653. godine. Suprostavljajući se caru, odbijajući svaku silu i negirajući vladajuće zakone, zvanične dokumente i običaje tog “veka”, bili su primorani da se sakriju u najnepristupačnijim uglovima tajge i da žive u potpunoj izolaciji od sveta. Oslobođeni života u svetu prepunom izazova, grehova i prezira prema Bogu, spašavaju svoja tela i duše. Njihove svakodnevne aktivnosti, odeća, hrana, navike, njihov jezik, ikone, običaji, stare rukopisne knjige i legende: sve je sačuvano u ovoj dolini prošlosti, zahvaljujući velikoj udaljenosti i nepristupačnosti, uprkos tome što sa strancima razmenjuju osnovne namirnice i benzin za ribu i krzno.

Ovakvu bliskost sa prirodom, koja je istovremeno i bogata i okrutna, podržava njihova – gotovo mahnita – vera, koja im pomaže da prežive i istraju u svemu što im sudbina stavi na put. Štaviše, nasilni događaji iz prošlog veka samo jačaju ove pustinjake u njihovom viđenju grešnoga sveta.

Yann Laubscher uzima ulogu uključenog posmatrača, koji je smešten unutar, kao i izvan subjekta. Za njega bi upiranje objektiva foto-aparata na njih bio čin izdaje. Iskušenje pred kojim nije poklekao, onoj fotografiji koja je suštinski suprotna duhu poverljivosti koje skrivanje u šumi podrazumeva. Ka-Khem, tajga, sneg, led i izbe čine fotografija koje su stvorene da rekreiraju fotografovo putovanje kroz neprijateljsko okruženje, sa zaleđenom rekom kao niti koja vodi pripovedanje.

Fotografije koje je zabeležio lebde u ambivalentnosti koja je povezana sa sve većim trgovanjem sa svetom. U istom pokretu, one su podjednako prisutne i odsutne u svetu, fizički su zaustavljene otpornom i gotovo animalnom lepotom svog načina života, ali u kom intrinzički deluje neki vid odricanja, napuštanja. Ne tražeći pojednostavljenje niti se povinujući logici, fotograf strukturiše jezik, a ne stil. Vizija slike snimljena izdaleka ili izbliza: svakom od njegovih slika prvenstveno upravlja njena vlastita tačka ravnoteže.

Uz podršku ambasade Švajcarske u Beogradu

Danas, 12. aprila 2018. godine u 20h, otvaranje izložbe studenata Akademije umetnosti u Beogradu, u Dorćol Platzu, Dobračina 59b

Studenti katedre Fotografija i kamera Akademije umetnosti u Beogradu, od prve do četvrte godine studija, predstavljaju svoje izložbene kolekcije, umetničke projekte, kao i ispitne zadatke, u periodu od 12. do 26. aprila 2018. godine.

Izložbu otvaraju studenti, autori izloženih radova.

Postavka obuhvata fotografske i video radove iz domena dokumentarne, reklamne, igrane i umetničke forme. Mladi fotografi prezentuju su širok dijapazon svojih umetničkih interesovanja: od analogno snimljenih dokumentarnih fotografija, studijskih vežbi, kolaža, instalacija, videa i konceptualne umetnosti, modne i reklamne fotografije, pa sve do istraživanja intimno ličnih tema, društvenog okruženja, kao i interesovanja za savremene tendencije u fotografskom mediju i video umetnosti.

Za muziku će biti zadužen Mafrose.

Večeras, 12. aprila 2018. godine u 20h, otvaranje izložbe “Vedute mundi” nemačkog fotografa Hans Georg Eša, Atelje blanc / blank, Dunavska 86, II ulaz, IV sprat

Naslov izložbe inspirisala je serija slika vedute di Roma (rimske vedute) Đovanija Batiste Piranezija. Savremeni nemački fotograf Hans Georg Eš (Hans Georg Esch – HEGsch) već godinama se bavi panoramama. Fotografije na ovoj izložbi objedinjuju panoramu i vedutu, odražavajući tako karakter grada. Slike iz ciklusa „Cityscape” (panorama grada) imaju preko četiri metra, a od posmatrača zahtevaju da se udalji od dela, u doslovnom smislu te reči. Da bi sagledali fotografije u celini, posmatrači se moraju udaljiti od njih bar nekoliko metra, ali kada žele dobro da razaznaju detalje, oni im se moraju približiti, i to toliko da više ne raspoznaju levu i desnu ivicu dela koje posmatraju. Ešove fotografije odlikuje brižljiva i celovita kompozicija, tj. izuzetna sprega između širokog plana i središnje perspektive. To ih čini vedutama, koje su svojevremeno imale istu funkciju kao danas Instagram i druge društvene mreže s težištem na fotografijama; one nam pokazuju mesta koja još nismo posetili ili koja nismo upoznali iz iste perspektive kao autor. Eš nam, dakle, pokazuje slike sveta – odatle i naslov Vedute mundi. On pritom suvereno koristi sve što je o slikama naučio kao fotograf arhitekture, stavljajući svoje umeće u službu naše spoznaje sveta.

Rolf Zakse

Goethe-Institut Belgrad uz podršku ingenhoven arhitekata, Leica Camera & Carpet Concept

Dodjite večeras, 11. aprila 2018. godine u 19h, u galeriju Stara Kapetanija, Kej oslobođenja 8, Zemun, na otvaranje izložbe fotografija Branislava Goluba pod nazivom “Venecija Karneval”.

Izložba umetničke fotografije Venecija – Karneval predstavlja segment jednog šireg projekta u oblasti ulične fotografije kojim je autor Branislav Golub (Kandidat Majstor Fotografije Foto Saveza Srbije) želeo da približi publici veoma deskriptivnu karnevalsku atmosferu iz drugačijeg ugla. Specifičan autorski pristup u obradi teme uklopljen je u kompozicionu šemu koja takoreći naglašava paralelu i odnos “dvaju svetova”, i to: jednog vanvremenskog, maskiranog koji teži da posmatrača vrati unazad kroz vreme i drugog realnog, koji zajednički bude maštu, gradeći bajkovitu uličnu atmosferu na ivici fantastike.

Takodje, u okviru veoma kompaktne tematske celine izdvajaju se i fotografije koje naglašavaju individualnost i karakter aktera izdvojenih od gomile. Njihova intimna povučenost na ulicama Venecije, zauzima značajno mesto u okviru festivalske atmosfere uvodeći posmatrača u karneval kroz jednu drugačiju i specifičnu prizmu posmatranja.

Karakterističan i veoma prepoznatljiv fotografski stil autora primenjen u okviru ove tematske celine, naglašava deskriptivne vrednosti uličnog ambijenta u okviru koga se odvija sam karneval. Autor time omogućava posmatraču da se prepusti mašti, te da izgradi sopstvenu percepciju karnevala i bar u mislima odluta nepreglednim, isprepletenim ulicama Venecije i bude deo karnevalske atmosfere koja vraća kroz vreme, stvarajući jedan sasvim specifičan vizuelni ugodjaj.

Večeras 5. aprila 2018. godine, jedna izložba u dve galierije, “Umeće posmatranja” izlažu Milena Arsenić, Boško Đorđević, Teodora Ivkov, Marijana Janković, Milutin Marković, Maja Medić, Matej Milenković, Milovan Milenković, Anđela Petrovski, Emilija Popović, Ivana Tešić i Jelena Žigić, po izboru Klavdija Slubana. Otvaranje u 18h, Francuski institut, Knez Mihailova 31, pa zatim u 19h, Galerija Artget Kulturnog centra Beograda, Trg republike 5/I.

“Iz toliko subjektivnosti se rađa mnogostruki vizuelni izraz koji obuhvata raznolika polja savremene fotografije. Raznolikost otkriva mnogobrojna lica, da ne kažem kompleksnost, današnje Srbije. Radi se o pogledu mladih fotografa koji se brinu za svet u kome žive.”
– Klavdij Sluban