BRAGI ÞÓR JÓSEFSSON
Odbrambene snage Islanda • Iceland Defense Force
Kustos David Pujado
Američki vojnici prvi put su stigli na Island 1941. godine, pre nego što su Sjedinjene Američke Države objavile rat Nemačkoj i Japanu i izgradili su štab za svoje vojne aktivnosti na surovom i pustom području u jugozapadnom delu zemlje. Ova baza bila je jedna od stotinu koje su Amerikanci uspostavili širom sveta tokom Hladnog rata. Tokom 55 godina, od 1951. do 2006, baza u Keflaviku bila je jedna od najvažnijih baza američke vojske u severnom Atlantiku. Međutim, nakon završetka Hladnog rata, nova američka spoljna politika učinila je ovu bazu suvišnom, te je napuštena.
Fotograf Bragi por Josefs posetio je napušteni grad ubrzo nakon odlaska Amerikanaca, neposredno pre nego što su Islanđani počeli da ga renoviraju za sopstvene potrebe. Zgrade su ispunile svoju prvobitnu svrhu, ali kao da su još uvek čekale povratak svojih nekadašnjih stanara. Tragovi bivših stanovnika gotovo da su nestali, a budućnost ovog mesta bila je neizvesna. Bio je to neobičan prizor, američki grad, sa supermarketima, bolnicom, fudbalskim igralištem i bioskopom, stajao je usred puste
islandske močvare, čekajući svoju sudbinu.
bragi.is • @bragithor_photo
uto – ned 12 – 20h
KOURTNEY ROY
I Drink – New Orleans
Kustos/Curated by David Pujado
Serija je neumoljiva: jedna slika je sve i može se svesti na fragment. Avatar ima prednost u jedinstvenoj, nepromenjivoj naraciji, u kojoj vlada stereotip. Kortni Roj, fotografkinja, glumica i rediteljka, stavlja svoje telo na raspolaganje za niz malih skečeva, čija je pozadina uvek pusta ili banalna – mesta gdje se događaju loše stvari.
Nalazimo se u Nju Orleansu, gradu koji se još uvijek nije oporavio od uragana Katrina, sa sumornim četvrtima, benzinskim pumpama i barovima. U „prerušavanju“, bez ikakve pompe, pojavljuje se bezimeni lik, „maska“, ili bolje rečeno, on u njima živi. Bar, karaoke bina ili plesni podijum su utočišta prihvaćene samoće koju porodični život ne može da ublaži. Ipak, namerno nema patosa u prikazu. „Maska“ je očigledna varka i uprkos promeni perika, modifikacije ne utiču na tok naracije , ona je nužno surova, izgubljena žena u lažnom, iluzornom svetu.
Koji je cilj ove transformacije? Privremena modifikacija ima za svrhu susret s jednim od njenih mogućih dvojnika. Fotografkinja i njen lik traže jedno drugo. Ovde fotografija dostiže svoj cilj: nesumnjivo, oni se pronalaze i identifikuju jedno s drugim. U okviru ovog fotografskog fikcionog dela, promena izgleda je suštinska, očigledna i tragično komična.
Ali fotografkinja nas ne zavarava ovim kičastim pozadinama; od ovih apsurdnih perika i ovog suptilnog erotizma ostaju samo dosada i banalnost. Ne očekujemo ništa drugo, ništa uznemirujuće, jer nas fotografkinja, možda iz empatije, podstiče da delujemo, da se stavimo u poziciju lika, svakodnevnog neurotika koji u nama svima prebiva. Naslov I Drink svjedoči o likovom odbijanju da se suoči sa stvarnošću, o subjektu koji se bori da pronađe svoje mesto u svetu jezika. Suočeni s predoziranjem značenja sveta, praznina je jedina opcija. Svakodnevni život je iscrpljen fotografski materijal, koji se više ne može obraditi bez ironične lakoće.
Iluzija doprinosi ravnoteži. Veštačka priroda fotografije samo je metafora veštačke prirode postojanja. Ove slike nisu tu samo da bi zbunile ili zabavile posmatrača. One ga povezuju s radom imaginacije, koji je, na kraju krajeva, jedina funkcija ovog medija.
Tekst: Fransoa Ševal, kourednik Lianzhou muzeja fotografije
uto – ned 12 – 20h
YVONNE De ROSA
Mojoj majci
Kustos Simone Azzoni
Ovim radom želim da podelim analizu i postavim pitanja o ratu, prvenstveno o činjenici da u njemu učestvuju uglavnom mladi ljudi koji često nisu svesni onoga što ih čeka. Svojim radom tražim emotivnu povezanost sa posmatračem bez direktnog predstavljanja stvarnosti. Razarajući vremensku liniju i uklanjajući brutalnost sadašnjosti, stvaram vreme iščekivanja i pozivam na razmišljanje o ovoj temi.
Ivon de Roza
Slike Ivon de Roze su međusobno povezane i objektivne, a vernakularne fotografije su interpunkcija paragrafa koji pripovedaju drugačiju priču.
MOJOJ MAJCI je arhiv u kom Ivon de Roza, dok propagira vrednost istine i sećanja, insinuira narativnu fikciju. Arhiv je rezultat uzorkovanja i rekonstrukcije, mozaik koji ne diktira linearnu priču nego meša tekst i materiju.
MOJOJ MAJCI ne čuva kohezivnu i kompaktnu priču, već krhotine i fragmente sa velikim metonimijskim potencijalom.
Ako je fragment najmanja moguća jedinica, montaža je praksa kroz koju se ostvaruje njegova umetnost. Svojim radom, Ivon de Roza gradi atlas čiji kriterijumi za hronologiju su namerno slabi, ali poseduju moćnu ikonografiju. Reč je o meta-kolekciji onoga šta je moglo značiti biti mladi vojnik.
Simone Aconi
Ova izložba dolazi sa našeg partnerskog festivala Grenze Arsenali Fotografici.
pon – čet 10 – 17h
pet 10 – 15h
Изложба се завршава 20.6.2024.
Pastinsky
Putem ove izložbe saznajemo priču o Margariti i njenom ocu Hoakinu, a otkrivamo i Pastinskog, Hoakinov umetnički alter ego. Margarita je potomkinja buržoaske porodice čijih je više generacija živelo u ogromnom stanu i koji sada, usled povećanja stanarine, biva prinuđena da napusti.
Uroniti u Margaritin porodični dom, u jedan jednostavan stan, ali u isto vreme poseban jer se nalazi u srcu barselonskog naselja Ešampla, predstavlja jedinstveno iskustvo. Đuzep Marija de Ljobet vodi nas kroz svaku sobu i svaki ugao stana, prateći protok vremena od dana kada je Hoakin napunio 78 godina i kada je rođen Pastinski. Tokom ovog obilaska živimo poslednje dane u stanu, poslednje sate, trenutak selidbe, taj ovozemaljski limbo u koji su nas dovele banke i privreda, ali iz kojeg nema lakog izlaza.
Kroz ovaj impresivan rad, Đuzep Marija nam govori i o stambenoj krizi, problemu sa kojim se već dugo bore mnogi gradovi i koji veoma teško pogađa grad Barselonu, o „džentrifikaciji 2.0“, nevidljivim iseljenjima. Novina je da sada više nisu samo najugroženije klase društva one koje su prinuđene da se sele, niti se problem odražava samo na najugroženija naselja.
Za Beogradsku nedelju foto knjige, prava je čast i zadovoljstvo što može da u svoj program uvrsti rad ovog nivoa kvaliteta i značaja kao što je „Pastinski”. Đuzep Marija de Ljobet prihvatio je izazov da, po prvi put, svoj rad sa papira prenese u izložbeni prostor, ovde u našem gradu, u Institutu Servantes u Beogradu.
Đuzep Marija de Ljobet rođen je 1973. godine u Barseloni, gde i živi. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Autonomnog univerziteta u Barseloni, a paralelno je studirao i fotografiju na Institut d’Estudis Fotografics de Catalunia (IEFC), čiji je direktor od 2023. godine. Takođe, univerzitetski je saradnik i drži radionice fotografije u nekoliko arhitektonskih visokih škola, poput ETSAB-a u Barseloni ili programa IASAP-BV na Univerzitetu u Ilinoisu. Njegovi radovi nalaze se u javnim i privatnim kolekcijama, uključujući i umetničku kolekciju Banke Sabadelj, Nacionalnu kolekciju fotografija Regionalne vlade Katalonije i Biblioteke Univerziteta u Ilinoisu, Urbana, Šampejn.
Njegov rad ima za cilj da dokumentuje stvarnost koristeći alate svojstvene umetničkom jeziku, što mu pomaže da promatra društvenu stvarnost iz savremene perspektive. Njegovo polje delovanja je urbano područje i koristi fotografiju kao materijal za vizuelnu rekonstrukciju svog okruženja. Autor je fotografskih instalacija u specifičnim prostorima kao što su Ogledni zatvor u Barseloni, a izlagao je i na festivalima kao što su DOCfield ili Revela-T, kao i u različitim galerijama. Objavljivao je radove u domaćim i međunarodnim medijima i žirirao niz fotografskih konkursa.
Učestvovao je kao govornik na konferencijama i festivalima. Njegovi počeci profesionalnog bavljenja fotografijom vezani su za marketing, iako ga je interesovanje za arhitektonski prostor i urbano područje dovelo do toga da sve više sarađuje sa arhitektonskim i urbanističkim studijima, muzejima i javnim i privatnim institucijama. Član je udruženja Photographic Social Vision i suosnivač i urednik nezavisne izdavačke kuće specijalizovane za foto knjige Ediciones Posibles.
Still Birth
Vrhunsko majčinstvo. Rad Kjare Ernandes razvija se na dva generativna nivoa, oba apsolutna. U ovoj postavci knjiga i projekat „Still Birth“ postaje subjektivno i egzistencijalno pulsiranje nad rađanjem slike i nad rađanjem prirode, eruptivnim i reproduktivnim. Dve geneze koje, preklapajući se privremeno prekidaju vreme. Muškarac, doktor, otac, porodica posmatraju: između arhetipova i hore (grč. khôra). Kjara je bila, nije, i biće drugo. Na ovoj liniji razvija se dijalog sa materijom koja ključa iz prirodne utrobe šumskog, htoničnog, noćnog.
Epifanije svetlosti trenutno sublimiraju tlo i ponore koji se u njemu otvaraju. Eksplozivna vertikalnost, horizontalnost koja produbljuje pogled. Vreme činjenica i hronike u arhipelagu je događaja kako bi svedočilo o vremenskoj liniji, u potpunosti ljudskoj. Ali u ovom odrazu figurativnih ritmova i ponavljanju oblika, neophodan je diskurs o slici i njenom trenutnom metabolisanju. Rastapanje granica je nemogućnost zadržavanja prepoznatljivosti i jasnoće. U priviđenju slike gubi se istorijska uloga fotografije. Arhivska fotografija, dokument, priča, postaju prozračne pojave u plodnoj materici.
Simone Aconi https://www.simoneazzoni.net/
Rođenje deteta je niz iznenađujućih sati. Katarzični događaj. Preobražaj. Ali ponekad se iščekivana katarza uguši u prekinutom zvuku. A bezlični beli mantili deklamuju isprazne medicinske fraze, satkane od nade i rezignacije. Svaka porodična priča ima svoje fraze. Kjara Ernandes, jedne letnje noći 1989. godine, rodila se mrtva. To je trajalo pet dugih minuta. Najretoričnije i najšokantnije priče utkale bi se u patnju jedne majke. Grozničavu nemoć oca. Mahnitost lekara, sveštenika racionalističkog kulta u potrazi za nekim malim laičkim čudom. I olakšanje pri tom prvom udahu. Ali zanemarili bi glavno biće, novorođenče. Kao da nezrela emotivna sfera te devojčice, nju štiti od varijacija još uvek nepoznatog sveta. I primorava je da pet beskrajno dugih minuta čeka na pragu. „Still Birth“ nije samo knjiga, već i rezultat vizuelnog utiskivanja, limba koji se urezao u podsvest jedne devojčice koja je odlučila da sačeka negde drugde, pre nego što se izbori za sopstveno pravo na postojanje. Ove stranice nastoje da rekonstruišu unikum jedne tridesetogodišnje žene koja se ne seća te devojčice, ali oseća zemaljsku energiju koja teče u njoj. Onu energiju, koju Španci nazivaju Duende, a koju je Garsija Lorka opisao ovako: „Duende pripada nekolicini. To je energija zemlje. Zna se samo da spaljuje krv kao stakleni tropi, iscrpljuje, odbacuje svu prijatnu naučenu geometriju, lomi stilove, oslanja se na neutešnu ljudsku patnju.“ U ovom nemiru nastaje „Still Birth“. Od prvih narativnih temelja naseljenih nepokretnim predelima, stenovitim panoramama – upravo Duende-om koji se za tih pet minuta nastanio u njoj – Kjara Ernandes nastavlja svoje neprestano lutanje. Još jedan narativ nastao je u tim neizvesnim pejzažima – narativ o njenom Ja. „Still Birth“ postao je rekonstrukcija sopstvene prošlosti, polazeći od epicentra, ne-rođenja, kako bi uspela da razume sebe i sopstvenu maštu. Porodični predmeti, arhivske slike, aluzivni i poetski simbolizam, klinički nalazi sa njenog rođenja, sve to doprinosi produbljivanju tih pet minuta, pretvarajući ih u ključni narativni punktum oko kog se vrti i sama egzistencija autorke. Egzistencija obeležena i neprestanom potragom za sopstvenom slikom. Kjara Ernandes se zadržava na svakom delu svoga lica, kao da želi da ga ponovo prisvoji, do najsitnijih detalja, kao da ne pripada njoj. Opsesivno ga fotografiše, upoređujući ga sa licem svoga oca i svoje majke, rastvarajući ga u svetlosti. Sve dok ne postane maska izvajana u gipsu, pretvarajući ga tako u simulakrum, skulpturu nepokolebljivu pred protokom vremena. Stvaranje kalupa sopstvenog lica podseća na tradicije davnina, sumraka. Ali maska Kjare Ernandes nije pogrebna. To je zaostavština leptira kada napušta svoju čauru, već preobražen. Možda je to duboko značenje koje nosi „Still Birth“. I pre poetskog istraživanja sopstvene prošlosti, slavljenja sopstvenog bivstvovanja u svetu, „Still Birth“ je kraj jednog putovanja. To je obred prelaza, pri kom autorka sakuplja i sažima svoje biće, šireći ga i ponovo ga asimilirajući. I pripremajući se tako da nastavi svoj put.
Frančesko Rombaldi https://www.instagram.com/francesco_rombaldi/
Kjara Ernandes (Rim, 1989)
Kjara Ernandes je vizuelna umetnica koja živi na relaciji Rim – Viterbo.
Nakon gimnazije, pohađa Rimsku školu fotografije a potom svoje interesovanje usmerava na scensku fotografiju. Počinje da radi kao scenski fotograf u oblasti savremenog pozorišta i scenskih umetnosti.
Godine 2018. upoznaje Frančeska Rombaldija, osnivača časopisa „Yogurt Magazine“ i prostora koji se fokusira na vizuelne umetnosti i savremenu fotografiju. Između 2018. i 2021. stvara i realizuje „Still Birth“, autobiografsko istraživanje u kojem izučava i obrađuje različite lične teme vezane za njeno rođenje, istraživanje koje čini temelj njenog umetničkog istraživanja i struktuira ga. Ovaj rad je postao knjiga, objavljena 2021. godine u izdanju izdavačke kuće „Yogurt Editions“ i predstavljena u okviru bijenalnog festivala savremene fotografije u Rimu, „Charta“.
Godine 2022. dobija nagradu „Giovane Fotografia Italiana“, izloživši „Still Birth“ u okviru festivala „Fotografia Europea“ u Ređo Emiliji.
Pozvana je da izlaže na festivalu „Athens Photofestival 2022“, ulazi u finale festivala „Circulation(s) ’22“ i u uži izbor na različitim međunarodnim festivalima.
Godine 2023. pozvana je u Italijanski institut za kulturu u Stokholmu, u okviru izložbe „Eyes on tomorrow“, koju je organizovala i priredila „Giovane Fotografia Italiana“. Poslednjih godina autorka je obogatila svoj istraživački rad učešćem u raznim umetničkim rezidencijama, zahvaljujući kojima je imala priliku da radi sa novim medijima i da koristi multidisciplinarni vizuelni jezik.
https://www.instagram.com/chiara.ernandes/
„Grenze Arsenali Fotografici“ je međunarodni festival fotografije u Veroni, na čijem su čelu Frančeska Mara i Simone Aconi. Reč je o opservatoriji o jezicima i žanrovima savremene fotografije. Godišnji kalendar festivala, koji je stigao do sedmog izdanja, obuhvata susrete, radionice i razgovore koji se održavaju u celoj četvrti Veroneta. Izdanje iz 2024. godine posvećeno je temi „Odricanje“.
https://www.grenzearsenalifotografici.com/
Projekat „Yogurt“, nastao 2015. godine kao onlajn časopis posvećen vizuelnim umetnostima, odlikuje neprestano istraživanje pokreta, polja ispitivanja, estetskih i narativnih tendencija i graničnih teritorija savremene fotografije.
„Yogurt“ se razvija kroz onlajn časopis, biblioteku, prostor „Paper Room“, specijalizovan za foto-knjige, izdavačku kuću i kreativnu agenciju.
„Yogurt“ organizuje i festival „Charta“ posvećen foto-knjigama.
https://yogurtmagazine.com/
„Povremeni ravnoteža“ je autobiografski projekat koji nam omogućava da pratimo fotografa kroz njen put širom sveta, od Moskve do drugih gradova širom sveta. Iznajmljeni stanovi, hotelske sobe, nova susretanja i rastanci konzistentno oblikuju put autora. Predmeti na fotografijama takođe označavaju boravak u stalnoj tranzitnoj zoni, večnom limbu. Imigranti. Autor se nalazi, kao i oni oko nje, izolovana i izgubljena.
Kada osoba napusti svoju zemlju i stupi na tlo druge da bi pronašla dom, nalazi se u liminalnom, anksioznom stanju. Nije u mogućnosti da kontroliše svoje okruženje, šta im se događa, kako reaguju ili ih tumače. Ovo je beskonačno rastegnut proces transformacije, prelazak iz jednog statusa u drugi. Liminalnost često ne vodi promeni, samo popunjava tranzitne trenutke. Stvara prostor koji će kasnije biti ispunjen strahovima i nesigurnostima te osobe.
Često kada verujemo da smo bliži mirnijoj i uobičajenoj tački u vremenu, čini se da nikada u potpunosti ne stigne. Iako se može pronaći malo ravnoteže, ipak postoje novi koraci ispred, menjanje stanova, što znači da putovanje i dalje traje.
Marta Ladokhina je fotografska umetnica koja je odrasla u Rusiji i trenutno živi u Beogradu. Studirala je savremenu dokumentarnu i likovnu fotografiju. Najvažniji deo njenih profesionalnih aktivnosti posvećen je ličnim, dugoročnim projektima. U svojim projektima Marta se bavi temama poput emigracije, nestabilnosti i tranzitnih stanja. Finalista je međunarodnih takmičenja Fresh Eyes New Talent časopisa GUP i Aesthetica Art Prize. Poslednji projekat „Povremena ravnoteža“ prikazan je na međunarodnim fotografskim festivalima.
Kustos: Olga Matveeva
Tribute to SAUL LEITER Early color
Dobrodošli u eterično carstvo boja, svetlosti i narativnih šapata uhvaćenih kroz objektiv savremenih vizionara. U čast pionirskog duha Saula Lejtera, čije je istraživanje rane fotografije u boji revolucionarno promenilo medij, sa ponosom predstavljamo međunarodnu grupnu izložbu u okviru Beogradske nedelje foto knjige 2024.
“Omaž Saulu Lejteru, Rana boja“ poziva Vas na impresivno putovanje kroz kaleidoskopske pejzaže ljudskih emocija, urbane samoće i prolaznih trenutaka zamrznutih u vremenu. Inspirisana Leiterovom kultnom knjigom „Rana boja“, ova izložba ujedinjuje talente devet različitih fotografa iz celog sveta, od kojih svaki nudi jedinstvenu perspektivu na igre boje, kompozicije i suštine postojanja.
Oslanjajući se na Leiterovu majstorsku upotrebu apstrakcije, dvosmislenosti i slučajne lepote, ovi savremeni umetnici koriste moć vizuelnog medija da tkaju zamršene naracije koje prevazilaze uobičajene. Od živahnih ulica užurbanih metropola do tihog šapata prirode, njihove fotografije služe kao prozori u alternativne stvarnosti, pozivajući gledaoce da se izgube u očaravajućem plesu nijansi i senki.
Kroz odabrani izbor slika, izložba „Omaž Saulu Lejteru, Rana boja“ slavi bezvremensku privlačnost fotografije kao medija za introspekciju, povezivanje i kolektivno pripovedanje. Pozivamo Vas da se upustite u vizuelnu odiseju koja prevazilazi granice, kulture i generacije, osvetljavajući univerzalni jezik ljudskog iskustva.
Pridružite nam se dok istražujemo odjeke prošlosti, nijanse sadašnjosti i beskonačne mogućnosti budućnosti, sve uhvaćeno u nežni zagrljaj rane fotografije u boji.
Devet fotografa koji su deo izložbe su:
Aron Reies
Alek Fokin
Kristofor Vrsalović
Katarina Trifunović
Kiril Osipov
Rebeka Uliczka
Sam L Strit
Teo Belafonte
Zeinep Aita
* Galerije i izložbeni prostori zadržavaju pravo izmene datuma i vremena održavanja izložbi i drugih dešavanja
