Farmaceutski fakultet Univerziteta u Beogradu

20. – 30.apil 2017.

Grupna izložba studenata :

Milanka Marunić

Sonja Simić

Jovana Čičević

Tanja Ćirović

Kristina Rajić

Milica Marković

Marija Stajić

Aleksandra Nikolendžić

Kula Gardoš

19. – 29.aprila 2017.

Izložba fotografija i instalacije – Genius Loci, nastala je kao rezultat proučavanja kombinacije analogne fotografije, digitalnog printa i reciklaže. Analogni printovi kolor fotografija okružuju multimedijalnu instalaciju načinjenu od recikliranog papira, fotografije i raznih organskih odpadaka nađenih na obali Dunava, kao sto su suvo granje, lišće, perje, bambus. Tehnikom ručno recikliranog novinskog papira, razne misli, stavovi, informacije odštampane u njima su istopljne i samlevene u pulpu kojoj je unešena čista iskonska ideja – seme. Papir sa semenjem je sa jasnom namerom okarakterisan motivom preminule ptice tokom zime. Time se odaje počast svim tim divnim bićima koja su živela i žive u staništima vekovima unazad još iz doba Skordisaca koji su među prvim narodima naselili donje obale Dunava. Skrivene bele paperjaste konture ptice, na centralnoj instalaciji izložbe, iz koje buja život zasejanih biljaka podunavskog predela predstavljaju bardo ili među- stanje smrti i ponovnog rođenja po drevnom tibetanskom verovanju. Ovaj pojam ne mora nužno da bude shvaćen kao spiritualan već kao period blokada prouzrokovane ne samo negativnim već i meditativnim stanjem duha. Taj duboki mir je tražen u šumi i kanalima Velikog ratnog ostrva, obalama Dunava i uskim sokacima Zemuna čiji kadrovi okružuju tu zaleđenu ali probuđenu dušu
životinje kao njeni zaštitinici tokom njenog preobržavanja. Duhovni zaštitnici mesta, Genius Loci (lat.), danas više definisana kao karakteristična atmosfera prostora je sakrivena u motivima na fotografijama koji ostalja slobodu posmatraču da ih oseti, poštuje i pronađe na tim mestima. Sam čin zalivanja fotografije u instalaciji i vreme pre početka klijanja samih biljaka predstavlja fazu drugog bardo-a i vremena kada se usnulo semenje budi kao iz lucidnog sna, sa svesnom namerom ka svom postanju. Nakon putovanja njihovih energija, iz fotografije niču klice, probijaju se kroz štampane slojeve pulpe razgrađujući sliku kraja, tj zamrznute ptice. Svi smo pozvani da učestvujemo u tom procesu bilo posmatrajući ili podstičući kruženje čiste energije zalivanjem izdanaka dok tragamo za
nekim svojim genius-ima.

Edvard Munk je u svojoj svesci “Drvo znanja u dobru i u zlu” naveo: “Iz mog trulog tela cveće će nići – i ja cu u njima biti – večnost.”

Milica Nikolić

Galerija umetničkog centra Univerzitetske biblioteke Svetozar Marković

19. april – 13.maja 2017.

The good wife, je obuhvatan, multimedijalni projekat započet 2015. godine serijom auto-portreta uz
pomoć kojih autor preispituje ulogu koja se priželjkuje za ženu u savremenom društvu, gde ovo ’savremeno’ postoji mnogo više kao lingvistička zavesa, iza koje svakodnevno posmatramo potpuno
suprotne predstave i nakane partrijarhata da očuva svoje položaje i dominaciju. Ironičnim pristupom autor koristeći svoje telo i rekvizite, performativno obesmišljava ideje o ’dobroj ženi’, poigravajući se sa učestalim stereotipima, od onih najklasičnijih, dobra majka ili hrišćanka, do popravljačice cveća i kraljice kuhinje. Clement svoje junakinje lišava identiteta, one su statične, zaleđene i ’pristojno upakovane’ skulpture, savršeni ukrasi za vaš dom. Ovo pitanje moglo bi se generalizovati do te mere da nas suoči sa još shizofrenijim, zašto je loše loše a dobro dobro, i kakvim se kriterijumima dolazi do te polarizacije. Ili ako žena ima pravo na izbor, zašto nema pravo na sopstveni izbor, i sl. Kako pronaći balans u nepomirljivim pozicijama, one koje mi je društvo dodelilo i one koju sam sama
izabrala, dakako je pitanje koje se provlači u nastavku projekta, gde se akcenat premešta fotografijom u predložene stvarnosti određene žene i poziva nas da postanemo saučesnici u njenim realnostima ’gledajući njenim očima’.

Retradicionalizacija je sve češća pojava i u mnogo većim i razvijenijim kulturama od one u kojoj mi živimo, ali ono što je zagonetno za Clementa, jeste primetan fenomen mitologizacije i izmaštavanja
tradicija kada se retradicionalizacija prodaje kao politika; u mejnstrim medijima slušamo žene koje se bore protiv žena zahvaljujući kojima su dobile pravo da se bore na mejnstrim medijima protiv bilo čega; čest sukob onoga što se lobira i načina na koji lobista živi; užasavajuća statistika koja svake godine beleži obaranje prethodnog rekorda u nasilju nad ženama, od psihološkog do nasilja sa smrtnim ishodom; sve to su pokretači ovog projekta i otuda izbor ironije kao najvažnijeg oružja za otpor. Za autora je najvažnije stvoriti filosofski zadatak, ne povod za debatovanje ili građenje – nadograđivanje stava, per se, već povod da mislimo, da se pitamo, da analiziramo i sebe i svet oko sebe kroz ovu umetničku ideju.

Institut francias de Serbie

18.aprila – 20.maja 2017.

Klavdij Sluban – East to East

Fotograf Klavdij Sluban potiče iz jedne polovine odvojene Evrope, naviknut je na zabrane i rešetke. Poželeo je i da podučava fotografiju u zatvoru. Ovom knjigom posećuje Istok, bivši manastir. (…) Manje je u pitanju putovanje ka Istoku posmatran kao prošlo vreme, a više kao upad fotografa u budućnost, kopanje rupe u njenom zidu. Fotograf posećuje Istok u svojstvu hodočasnika koji ispituje proročanstvo. Odgovori mu se javljaju kao vizije u sred isparenja i dima. Istok je budućnost u pometnji. (…) Eri de Luka

U saradnji sa Kulturnim centrom Beograda

Rođen u Parizu 1963. godine od roditelja Slovenaca, Klavdij Sluban dobitnik je EPAP nagrade European Publishers Award for Photography) 2009, i njegova knjiga Transsibériades objavljena je simultano na šest jezika u šest evropskih zemalja. Laureat je i nagrade Leica (2004) kao i nagrade Niépce (2000). Slubanovo delo je veoma lično, koherentno i oštro, što ga čini jednim od najznačajnijih autorskih fotografa njegove generacije. Njegova fotografska putovanja, često povezana sa književnim delima, povezana su aktuelnim zbivanjima. Crno more, Karibi, Balkan, Rusija, Kina, Centralna Amerika, ostrva Kergelen na Antarktiku … mogu da se protumače kao susret trenutne stvarnosti i unutrašnjeg osećaja fotografa dromomana. Duboke crne površine i siluete u kontralihtu daju njegovom delu čistotu i jasnoću oslobođenu svake didaktičnosti ili egzotike. Od 1995. Klavdij Sluban fotografiše maloletnike u zatvorima gde priređuje i radionice fotografije. Uz podršku Anrija Kartije-Bresona, Marka Ribua i Vilijama Klajna, radi u zatvorima u Francuskoj, disciplinskim logorima u istočnoj Evropi, u bivšoj Jugoslaviji (Sloveniji) i Srbiji (Kruševcu i Valjevu), u bivšem Sovjetskom savezu (Ukrajini, Gruziji, Moldaviji, Letoniji, Rusiji) kao i u centralnoj Americi i Brazilu. Upoznat je sa zatvorskim prostorima i druži se sa zatočenicima, te u svojim delima govori o problemu zatvorenog prostora i skučenog horizonta. Slubanove fotografije su prisutne u velikim izložbenim prostorima, u Muzeju fotografije u Helsinkiju, Muzeju lepih umetnosti u Kantonu, Metropoliten muzeju fotografije u Tokiju, u Teksas muzeju u SAD, na Susretima u Arlu, u Evropskoj kući fotografije kao i u Centru Pompidu/Boburu u Parizu. Godine 2013. priređena je njegova retrospektiva u muzeju Niepce u Francuskoj a 2015/16 dobitnik je rezidencijalnog boravka Villa Kujoyama u Kiotu (Japan). Objavio je mnoga dela a član je i brojnih francuskih i međunarodnih žirija fotografije. Francuski institut u Srbiji priredio je 2003. godine izložbu njegovih dela u Beogradu.
Pogledajte video o Slubanovom radu sa Anri Kartije-Bresonom Slubanov video intervju gde objašnjava svoj rad sa mladima u zatvorima kao i jedan tekst na istu temu Prikaz izložbe Živeti u egzilu predstavljene u Maison européenne de la photographie. Njegovu izložbu  na Festivalu u Arlu.

Galerija Božidarac – 1947

18. – 30. aprila 2017.

Temelji Fabrike fotografa postavljeni su u oktobru 2013.godine, ubrzo smo digli krov i krenuli sa radom svakog vikenda. Od tada se širimo lagano, preko hiljadu fabrikanata smo pustili u pogon.
Mnogi su promenili zanimanje, neki upisali fotografiju na akademiji, a neki već godinama dolaze i želja za novim saznanjima ne jenjava. “Fabrika” Endija Vorhola nam je bila zvezda vodilja, povod i njenog osnivanja je okupljanje kreativnih ljudi u zdravoj i inspirativnoj atmosferi, u cilju uzajamnog unapredjivanja i produktivnosti. Za razliku od Vorholove “Fabrike”, polaznici “Fabrike fotografa” su uglavnom neafirmisani, a i osnivača niko nije pokusao da ubije. Jos uvek. 😉

Na izložbi “Fabrika fotografa” predstavlja se 12 fabrikanata:

Gordana Belić- Bežanija, od očaja do sjaja
Olivera Bojadžić- EU
Ivan Damjanović- Američki san
Jelena Duvnjak- Priče sa reke
Biljana Đurić- Mir
Ana Jovanović- Moj stidentski zivot
Marija Milošević- Prvi portret
Nikola Mitić- Zvezdine zvezde
Milica Rašković- Anksioznost- Move outside the box
Marija Stepanović- Beograd u Vodi
Marija Trkulja- Sneško
Žana Šišić- Na putu do…

Fabrikante oblikuje Aleksandra Popović

Radisson Blu Old Mill Hotel

18.04. – 02.05. 2017.

„Icons of Motion“ je naslov serije forografija savremene scene performansa u Beču i prikazuje kulturne aktere na bečkim krovovima. Snimci otkrivaju pojedince koji sami sebi postavljaju pozornicu, dopuštajući da istovremeno nastanu ikone umetnosti. Baš kao što krovni pejzaži predstavljaju znak i potpis svojim siluetama, ekspresivna lica protagonista i njihov samosvesni mir odražavaju kreativne elemente grada. Izgradnja i arhitektura svake zgrade je je idiosinkratični element u specifičnoj silueti Beča, individualna kao što su tela ljudi. Krovovi pružaju uvid i perspektive za vizuelni ugao foto-aparata, predstavljajući pojedince kao znamenitost od vitalnog značaja. Beograd je, kao i Beč, živopisna metropola koja raste, a među njihovim umetničkim scenama uveliko postoji razmena. “Ikone pokreta” bile su deo meseca fotografije (“Monat der
Fotografie”) u Beču u novembru 2016. Internacionalno prepoznata umetnica Sabine  Hauswirth premijerno predstavlja svoje radove u Beogradu.

Biografija: Sabine Hauswirth, rođena 1963 u Beču je internacionalno aktivna fotografkinja, čiji su radovi predstavljeni u muzejskim i privatnim zbirkama. Njen umetnički portfolio sadrži višeslojne portrete izuzetnih ličnosti. Između ostalih, Sabine Hauswirth portretisala je druge umetnike kao što su David Bowie, Mario Vargas Llosa, Dennis Hopper, Christian Ludwig Attersee, Friederike Mayröcker, Harri Stojka, Jude Law, Hermann Nitsch, Nicholas Ofcarek ili Christine Nöstlinger.

Sabine Hauswirth živi i radi u Beču. Više informacija: www.sabinehauswirth.com
Kontakt: Sabine Hauswirth|  Hauffgasse 27-1- 23 | 1110 Wien

E: office@sabinehauswirth.com | M: +43 664 103 84 67

Railway station Belgrade  gallery

15th – 20th April 2017.

galerija Бартселона

10. – 22.04.2017.

Društveni problemi sa kojima se suočavamo u ovom 21. veku prevazilaze političke granice i počinju da zadiru u moralne granice, govoreći o tome koliko košta život jedne osobe ili jednog naroda, u zavisnosti od političke stabilnosti. Govorim o hiljadama ljudi koji napuštaju svoje domove, običaje i sećanja i kreću na dugo putovanje prepuno strahova, nesigurnosti i potkupljivanja kako bi dosegli do ničije zemlje, gde njihove nade udaraju u blindirane pogranične zidove zvane Evropa. Njihova krajnja sudbina je da završe zatočeni u limbu lišenog vremena i privilegija, nazvanom izbeglički kamp, odakle ih premeštaju u „osnažene“ oblasti, u iščekivanju nove „budućnosti“, gde su primorani da se nasele u „prihvatnim“ centrima (novi kampovi ili prelazna skloništa) izvan Atine.

Kako bih skrenula pažnju na ovaj problem, napravila sam seriju crno-belih fotomontaža od slika onih koji su najranjiviji u ovim nehumanim uslovima, dajući im vodeću ulogu, dok je pozadina belo platno sa dozom surove realnosti u kojoj trenutno žive.